in

У БЕЧУ ОДРЖАН САСТАНАК О КОМЕ СВИ ЋУТЕ: Одлучивало се о судбини многих земаља


Пандемија ковида 19 је све успорила, али и отворила нове просторе политичке имагинације, пре свега за велике – Сједињене Америчке Државе, Русију, Кину и Европску унију. У трци за нове позиције најбучнији су Американци, најконфузнији ЕУ-Европљани, најнетраспарентнији Кинези, најстереотипнији Руси. Један скуп у Бечу протекле седмице, са најављеним продужецима још овог лета, индикатор је трке ка новом геостратешком распореду. Дипломатија је овог тренутка једина глобална привредна грана у успону.

Сергеј Рјабков и Маршал Билингсли, вицеминистри иностраних послова Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава, састали су се у Бечу како би разговарали о продужењу војног билатералног Новог СТАРТ уговора (Strategic Arms Reduction Treaty), који су пре тачно десет година у Прагу потписали тадашњи државни председници Обама и Медведев.

Уговор истиче петог фебруара идуће године. Времена за позитиван развој је све мање, али се свеједно никоме не жури. Руска страна не делује као да је под стресом због блиског термина, америчка се намерно представља као мегаопуштена. „Ко каже да време истиче, има неки тактички циљ”, изјавио је Билингсли прошле среде у Бечу.

Нова рунда разговора очекује се већ у јулу. Само полако и пажљиво, без драме, „sachte, sachte”, рекло би се на немачком, нека дипломате путују с коферима пуним позитивних утопија. Барем да неко путује ових дана, кад се прелазак преко прве границе планира као лет на Месец!

ДИПЛОМАТСКО ДАЈ-ШТА-ДАШ
Сједињене Америчке Државе су се до сада повукле из низа уговора са Русијом о међусобном разоружању и контроли наоружања. Први је 2002. пао Уговор о ограничавању антибалистичких ракетних система, такозвани АБМ (Anti Ballistic Missile Treaty), потписан са Совјетским Савезом 1972.

Прошле године се Вашингтон, на иницијативу Трампа, повукао из билатералног Уговора ИНФ о уништавању ракета средњег и кратког домета (Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty), који су Горбачев и Реган потписали у децембру 1987. Ове године у мају су Американци најавили повлачење из скоро три деценије старог “Уговора отвореног неба” (Open Skies Treaty) којим чланице допуштају међусобну контролу националног ваздушног простора у безбедносне сврхе. „Отворено небо” није билатералан уговор, има 35 чланица (ни Аустрија ни Србија нису унутра), али његова изворна идеја јесте. Потписан је 1992. између НАТО алијансе и држава бившег Варшавског пакта, у суштини Сједињених Америчких Држава и Русије.

Шта је остало од мреже уговора који две суперсиле обавезују на дисциплину, контролу и самоконтролу у области нуклеарног наоружања? Још само Нови старт, уговор о смањену стратешког нуклеарног наоружања, а и он истиче за седам месеци. У главним цртама, Нови старт свакој страни допушта поседовање по 800 лансирних рампи, 1.550 нуклеарних бојевих глава и 700 бомбардера.

Квака је у томе да, за разлику од стратешких, тактички системи не подлежу ограничењима из Новог старта, што су до сада обе стране користиле за иновацију и усавршавање тактичког нуклеарног арсенала. Зато је код процене тог уговора неопходан смисао за реалност – он не елиминише претњу атомског судара две силе, али уноси ред и транспарентност у њихове непријатељске намере. Нови старт је далеко од доброг, али с њим је боље него без њега.

ИМА ЛИ НЕКОГ У БЕЛОЈ КУЋИ?
Русија већ дуго инсистира на продужењу уговора за барем пет година. „Стојимо на почетку апсолутно опасне ситуације за читав свет”, тако је Путинов портпарол Дмитриј Песков из Москве коментарисао почетак преговора у Бечу протекле седмице. Ако је ситуација тако опасна, како то да обе стране наступају опуштено на јавној сцени? Тако што свако има своју рачуницу, „тактичке интересе” како је рекао Билингсли, а у њима је Нови старт практично минорна ставка.

Руси преко преговора покушавају да сазнају да ли у Вашингтону још уопште седи неко у виду равноправног, поузданог партнера с којим је могућ смислени и обавезујући дијалог. „Руси не верују Американцима”, коментаришу аустријски и немачки медији. Ствар је терминолошки одједном окренута на главу – још пре неколико месеци је такав тип анализа полазио од обрнутог става да „Американци не верују Русима”.

Поред општег европског анимозитиета према Трампу (презир је обостран), за актуелно преокретање парадигме о поверењу је најзаслужнији бивши Трампов саветник Џон Болтон, који у својој управо изашлој књизи тврди да САД „немају никаквог интереса за продужење Новог старта”. Нити су га имале, немају га, неће га ни имати. Осим тога, нуклеарни потенцијали оба партнера су се сасвим фино развијали и расли последњих десет година, а да, правно гледано, ниједна страна није погазила слово Уговора.

Русија је развила модерне преносне и лансирне системе, успешно експериментисала са хиперсоничним Авангард ракетама и подморничким торпедима. У интервјуу аустријском листу Пресе (24. 6.) Билингсли је замерио Москви да „под заштитом модернизације ствара екстремно провокантну атомску доктрину, која предвиђа употребу нуклеарног оружја већ у раној фази рата”. Јасно, Американци би прво мало убијали конвенционално да се загреју, док Руси очито имају план да одмах крену са конкретним.

Али ни Американци нису били пасивни протеклих година, јер се исти тип „модернизације” нуклеарног капацитета одвијао и код њих. И Пентагон усавршава одбрамбене ракетне системе, крстареће пројектиле и хиперсоничну технологију, а подморнички лансирни системи се опремају малим нуклеарним главама, такозваним „mini nukes” које стану у бољу бомбоњеру.

А ГДЕ ЈЕ КИНА?
Руси су у Бечу тестирали оперативност, уопште постојање централне државне власти у Америци. Американци су у Бечу тестирали могућност да за преговарачки сто о продужењу Новог старта доведу Кину. Зато је атмосфера на скупу била добра упркос мрачној стварности, јер Билингсли није дошао да антагонизује Москву, већ да тражи њену подршку. Американци су дошли да руској страни пренесу сазнања својих обавештајних служби о кинеском нуклеарном програму.

На један бизарни начин, Москва и Вашингтон су толико дуго били равноправни непријатељи, да се тај однос фамилијарности сад претвара у неку врсту пријатељства и моралне коалиције против Кине – тако барем америчка страна процењује ситуацију са Новим стартом. Са дипломатског сусрета у раскошној Палати Доње Аустрије, Билингсли је на свој Твитер ставио слике кинеских заставица аранжираних за преговарачким столом поред празних столица. Порука је јасна – ту би сада требало да седе кинески представници, а њих нема, зато што игноришу све позиве да се од билатералног направи трилатерала.

„Кинези имају триста нуклеарних бомби, ви имате 20 пута толико. Да мало не претерујете у процени кинеске нуклеарне опасности?”, питао је новинар и бивши главни уредник листа Пресе Кристијан Улч америчког дипломату Билингслија. Питање треба урамити, не зато што је лоше, или што изгледа као да новинар навија за Пекинг. Више зато што показује психолошку неспремност невојничког ума да се избори са количином смрти која се крије у глобалним нуклеарним потенцијалима.

После 100 нуклеарних бомби, сваки млаки патриотски ум губи рачуницу. Да ли је „крстарећих” и мини-бубица 100, 1.000, 10.000, 100.000 или неколико милиона, стварно постаје беспредметно. Тако и треба разумети питање новинара америчком дипломати, као: ”Шта сте навалили да Кинезима кварите вољу за њихових пар нуклеарних глава, има ту и пречих ствари, рецимо оних глобалних 90 одсто атомских бомби које су у америчким и руским рукама.”

Билингсли у одговору: „Моментална слика није тако важна као брзина промена које су у току. САД су у међувремену свој нуклеарни арсенал редуковале за 85 одсто, док су Кинези у експанзији.”

НА ДОРУЧКУ КОД „ТРЕЋЕГ ЧОВЕКА”
Без обзира на то како изгледа актуелни распоред снага између присутне руске и америчке, као и одсутне кинеске дипломатије, један победник се већ сад зна – Беч. У моментима кризе, државе лако падају у историјске мустре успешно одрађене националне конјуктуре. За Беч је то дипломатија, онако како се први пут у модерном добу показала на Бечком конгресу 1815. и како је доведена до високог сјаја у другој половини прошлог века, кад су се овде састајали Хрушчов и Кенеди 1961, кад нигде другде нису ни хтели ни могли.

Империјалну максиму „други воде ратове, Хабсбурзи се жене”, демократска Аустрија је у наставку трансформисала у „други воде ратове тамо далеко, код нас преговарају о миру”. Аустријска неутралност, уписана у темељном државном акту, више је неутралност програмског и структурног типа, него тематског. То значи да је Беч неутралан између великих, али није неутралан кад се ради, на пример, о Косову или БиХ.

Неутралност је за Беч услужна делатност, морално врло профитабилна грана аустријске диломатије. Кад се велики окупљају на преговоре у Бечу, то је симптом да је готово са мултипларношћу, и да се судбина света кроји у рукама две, актуелно три и по светске силе: Америке, Русије, Кине и Европске уније. Ко се рачуна за пола светске силе? Одговор је очито за сваког различит.

Кад се Беч као локација преговора има у виду, онда ипак треба бити оптимиста у односу на продужења Новог старта. Јер кад год Американци нешто хоће од Руса у концилијантном маниру, позову их на дипломатски сусрет у Беч. Руси су емотивни, воле Аустријанце више него што Аустријанци воле њих, воле Беч, воле бечку уметност, имају домаћински однос према том граду.

Први морално прихватљиви, европски успешан наступ совјетске дипломатије одвијао се у Бечу, у коме су Руси делили власт са савезницима 1945-1955. Аустријанци, разумљиво, немају лепа сећања на то време, али Руси имају, као уосталом и Американци, Енглези и Французи, иако мање. Беч је у то време био земаљски Star Treck-центар, делегатски простор под управом великих сила.

Американцима је позната руска носталгија према Бечу, посебно јер је и они деле. И зато, кад позову Русе у Беч, стало им је до договора. Прецизније: спремни су да нешто дају да би нешто добили. Кад се две стране – Кини као трећој се за сада не треба надати – поново нађу овде у јулу, преговараће се у три тематске целине: верификација и транспарентност; доктрина и капапцитети; изазови у свемиру.

Прве две теме су јасне. Трећа се односи на то како и у ком националном кључу изградити нуклеарне складишне капапцитете у свемиру, кад се земаљски попуне.

(Весна Кнежевић / РТС)

Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Loading…

0