in

THE SAKER – ŠOKANTNA ANALIZA: Ne skrivajte istinu o Srbima – SVE JE OVO PRIVREMENO – SRBIJA ĆE SE PODIĆI I OVO ĆE SE DOGODITI

Nakon Oktobarske revolucije, moja porodica i još 1,5 milion Rusa napustili su svoju voljenu domovinu na kraju građanskog rata. Svi naši takozvani evropski “saveznici” odmah su nas izdali (nešto novo?), organizovali intervenciju i podržali rusofobični, boljševički režim.

Svi, osim jednih: Srba, koji su u to vreme bili pobednici (Prvi svetski rat), ali su morali da obnove Srbiju opustošenu ratom, nakon kog je veliki deo njene infrastrukture uništen i koji su se suočili sa smrću skoro 30 odsto čitavog svog stanovništva.

Dočekali su nas otvorenih ruku i velikodušnog srca. Prepoznali su sve bivše ruske zvaničnike i oficire od pre 1917. godine i dali utočište biskupima, sveštenicima i vernicima Ruske pravoslavne crkve u egzilu, čije je rodno mesto postalo grad Sremski Karlovci u Srbiji.

Moja porodica je živela u Beogradu, a moja majka je rođena u beogradskom naselju Topčidersko brdo. Čitavog svog života savršeno je govorila srpski, kao da joj je maternji. Moja kuma je bila čista Srpkinja ( takođe je savršeno govorila ruski). Želim ovo da napomenem kako bih objasnio da su veze moje porodice i srpske nacije bile jake i duboke.

Snažno verujem da svi Rusi duguju veliku zahvalnosti srpskom narodu. I ne samo zbog načina na koji su prihvatili naše izbeglice, već i zbog mnogih drugih slučajeva rusko-srpskog prijateljstva zabeleženih u istoriji.

Kontrast između Srba i naše takozvane „pravoslavne“ ili, još više, slovenske braće ne može biti veći. Čak imamo i posebnu reč za njih: Srbi koje nazivamo „братья” “ (što znači „braća“) dok ostale jednostavno nazivamo „bratuški“, što je teško prevesti, ali nešto kao „pretvarati se da ste braća“. Svi znamo koliko su nas puta „bratuški“ izdali, čak iako Rusiji duguju postojanje svojih zemalja (imao sam predaka koji je umro oslobađajući Bugarsku od osmanskog jarma!). U stvari, oni i danas učestvuju u izdaji (ne svaki pojedinac, naravno, ali kao nacija, to je istina bez ikakve sumnje – pogledajte samo kako oni dopuštaju da NATO koristi njihove nacionalne teritorije kako bi pokušali da prete Rusiji) . Sledeći put kada budu imali problema sa komšijama neka zovu NATO (srećno sa tim!) – jer im mi sugurno više nećemo pomagati. Nikada! 

Ali danas želim da se dotaknem veoma posebne vrste Srba, dosta omalovažavanih i na drugi način omraženih srpskih četnika jugoslovenske vojske i njihovog vođe, srpskog heroja Draže Mihajlović.

Imao sam izuzetnu sreću da u životu sretnem poprilično srpskih oficira, od onih koji su se borili protiv NATO-a tokom anglocionističke agresije na Bosnu, Srbiju i njenu kosovsku pokrajinu, do starih četničkih oficira i vojnika koji su stvorili najefikasniji i daleko najveći pokret otpora Hitleru pre invazije na SSSR. Takođe sam upoznao dosta ruskih carskih oficira koji su služili pre 1917. i njihovih porodica (uglavnom u Argentini) i tačno se sećam kako su ti stari vojnici sa srdačnim divljenjem i zahvalnošću govorili o Draži i njegovim ljudima. Toliko bliski su bili Rusi i Srbi u egzilu da su se često međusobno venčavali (poput mog ujaka i moje kume).

Moja zamisao nije da napišem biografiju o Draži. Ne, ono što želim je mnogo skromnije. Da podelim sa vama razloge mog uverenja da svaka buduća Srbija, vredna svog naziva, jedino može i treba da bude utemeljena na sećanju na Dražu Mihajlović i na vekovima poštovanim srpskim junacima koje je on stvorio.

Napomena: Znam da ima puno komunističkih čitalaca i prijatelja i molim ih za strpljenje i razumevanje. Istina je da se oni koji sebe danas nazivaju komunistima veoma razlikuju od one vrste komunista koji su nastali u Evropi 1900-1946. To je, sa jedne strane, veoma loše, jer većina modernih, takozvanih „komunista“ nikada nije čitala Marksa ili Engelsa, a ni čula za Lenjina ili Hegela. Ali, sa druge strane, to je jako dobro, jer moderni komunisti patriotizam ne smatraju „buržoaskim“ ili religiju „opijumom za narod“. Davno sam napisao da se „Beli“ i „Crveni“ nikada neće usagalsiti o prošlosti, čak iako bi se mogli usaglasiti oko budućnosti. Ono što sledi je priča o prošlosti, tako da jednostavno prihvatimo da nismo saglasni i ne dozvolimo da nas ta razlika u mišljenju dotiče.

Sličnosti između sudbine ruske i srpske nacije su mnogobrojne, kao i razlike. Ali jedna stvar koja nam je sigurno zajednička jeste da su komunisti, koji su preuzeli vlast nad nama, učinili sve što su mogli kako bi nam oduzeli istorijsko pamćenje. Što je još gore, oni su oklevetali naše nacije, naše tradicije, naše kulture i naše vere iz dva osnovna razloga:

  1. Apsolutno su nas mrzeli, i Ruse i Srbe
  2. Morali su da opravdaju ne samo svoje reforme (prisilni socijalni inženjering), već i teror koji su sproveli

Po ovom mehanizmu car Nikolaj II je postao slab imbecil, njegova supruga Rasputinova ljubavnica i nemački agent, Rusija pre 1917. “zatvor naroda”, rusko pravoslavlje „retrogradno“ i „ritualno“, ruski narod „šovinisti“ i ruska vladajuća klasa, svi zajedno, postali su “klasni neprijatelji” naroda. Štaviše, uloga SAD-a, Nemačke i Velike Britanije u finansiranju rušenja Rusije bila je totalno zamagljena.

U Srbiji se vrlo slična stvar dogodila nešto kasnije. 

***

Vrhovni sud Srbije je 2015. zvanično rehabilitovao generala Dragoljuba „Dražu“ Mihajlovića, pobijajući lažno suđenje koje je komunistički režim organizovao 1946. „Sud je utvrdio da je sporna presuda doneta  nelegitimnim suđenjem iz političkih i ideoloških razloga, i , na osnovu zakona o rehabilitaciji, protiv odluke se ne može uložiti žalba “. –Inserbia.info.

Iako je ovo bio važan prvi korak u odbacivanju komunističkog falsifikovanja istorije, izdajničku vladu i obrazovni sistem Srbije i dalje vode stari komunisti i strani naslednici vatikanske / bečke škole, koji su proveli vekove prisvajajući srpska dostignuća i menjajući nekoliko milenijuma srpske / slovenske istorije.

Ličnosti poput cara Nikolaja II ili Draže Mihajlovića smatram izuzetno važnim, jer su to ličnosti koje ja nazivam “polarizatorima”- oni su i omalovažavani i omraženi, ali i poštovani i voljeni. Zašto je to važno? Jer ako odaberete pravu „polarizacijsku ličnost“, vrlo brzo možete ustanoviti koliko vaš sagovornik zna i koje su njegove stvarne vrednosti. Postoji još mnogo takvih ličnosti, počevši čak i sa samim Hristom, našim Gospodom. Usput, u mojoj upotrebi „polarizacijska ličnost“ je vrednosno neutralna. Stoga bi Hitler bio veoma dobar primer zle polarizacijske ličnosti.

U stvari, car Nikolaj II i Draža Mihajlović imaju mnogo toga zajedničkog, ali želim da napomenem dve sličnosti: obojica su odbila da napuste svoj narod, iako je to značilo sigurnu smrt, a njihove ubice su se toliko bojale njihove moralna vlasti da ih nisu samo masakrirali (u slučaju cara Nikolaja sa čitavom porodicom, uključujući decu) već su i sakrili mesto gde su njihova tela uništena i odbačena. Lično, čak vidim i stepen sličnosti između njih dvojice, posebno u njihovim očima: ispunjene su posebnom tužnom ljubaznošću, svojevrsnom Hristovom krotkom odricanja. Obojica su znala da ih neće samo ubiti već i klevetati pred budućim generacijama. Jedino mogu da se nadam da su i oni znali da će istorijska istina jednog dana izaći na videlo!

Zašto je to toliko važno? Zato što ne možete ponovo izgraditi civilizaciju na nejasnim, mlakim i na drugačijim, nenadahnutim modelima. Čak tvrdim da bilo koja akcija mora biti zasnovana na čvrstoj duhovnoj / ideološkoj osnovi da bi bila smislena. Ovo je, uzgred, velika slabost trenutnog anglocionističkog carstva: ono je pre gotovo deceniju verovatno prestalo da nadahnjuje bilo koga – još jedan siguran znak propadanja.

Naravno, svestan sam da ima mnogo Rusa koji nemaju visoko mišljenje o caru Nikolaju II ili ga još uvek preziru zbog toga što je bio površni, slab i glup moron, kakvim ga je napravila sovjetska propagandna mašinerija, baš kao što nema sumnje da postoje Srbi koji ili ne vole ili preziru Dražu zbog titoističke propagande. U većini slučajeva to je jednostavno posledica neznanja. Jednom kada se sloboda istraživanja prošlosti zaista obnovi (kao što je to slučaj u Rusiji danas), neizbežno se uvek dešava da oni koji su bili siročad sopstvene istorije i kulture je postepeno ponovo otkrivaju i potom izvršavaju radikalnu ideološku promenu.

Jasno se sećam kako je anglocionistička propagandna mašinerija opisala srpski narod uopšte, a posebno četnike, kao počinioce genocidnih ubistava, koja su se temeljila na „etničkom čišćenju“ i „genocidu“ (Srbi, Hrvati i Bošnjaci su iste etničke pripadnosti; samo su njihove religije različite; “Bošnjak” je termin koji je popularizovao američki Stejt Department). Mnogi autori već odavno opovrgavaju ovu laž, istina je već otkrivena, ali baš kao što je to slučaj sa Kenedijevim atentatom ili 11. septembrom, njih nije briga za to.

Istina je da se zapadna civilizacija svela na državu koja bi se mogla opisati kao „država oslobođena istine“. Jednostavno, za većinu ljudi (nažalost, većini ljudi i dalje ispiraju mozak) činjenice naprosto nisu bitne. Jedni će tražiti samo „ideološku udobnost“, dok većinu ostalih jednostavno nije briga sve dok se trenutne stope potrošnje mogu održati ili, što je još bolje, povećati. Ostalo je za njih, u osnovi, irelevantno.

Unutar Jugoslavije sličan proces „indukovane amnezije“ i „istorijskog reprogramiranja“ odvijao se tokom Titovih godina, pa i posle. Čak i moderni srpski političari, od kojih su mnogi korumpirani i zavise od SAD-a ili EU, i dalje ponavljlaju Titoističku propagandu. Ali duboko u (nekom) srpskom narodu sećanje na Dražu je jednako živo koliko i sećanje na cara Nikolaja II u (nekom) ruskom. Ovo istorijsko pamćenje nije vraćeno našim narodima, ali već dosta tog sećanja izlazi na površinu i zabrinjava naše „liberale“ i „demokrate“ i apsolutno nervira zapadne medije.

Kao što sam rekao, ne verujem ni na sekundu da će Rusija ili Srbija ikada postati monarhije (uprkos tome što sam i sam monarhista). Zapravo, nadam se da se to nikada neće dogoditi, jer ako se to dogodi, to će biti pseudo-monarhija kojom upravlja parlament pod potpunom kontrolom masonskih elita. Prava pravoslavna monarhija može postojati samo u zaista pravoslavnoj zemlji i sa zaista slobodnom pravoslavnom crkvom, a ne u zemlji u kojoj je velika većina pravoslavnih hrišćana zaista pravoslavna samo po imenu, u „kulturnom“ smislu i koja pravoslavlje doživljavaju kao nacionalnu, a ne duhovnu pojavu. U stvari, verujem da smo već u „Krajnjim vremenima“ u kojima će se Hristova Crkva smanjiti na „malo stado“ koje se spominje u Jevanđeljima i Apokalipsi. Ovo su vremena u kojima pravoslavna monarhija ne može da postoji.

Ali, pod pretpostavkom da ne umremo svi u nuklearnom ratu, ni buduća Rusija ni Srbija se ne mogu zasnivati na vrednostima, politikama i postupcima ličnosti poput Lenjina ili Tita. 

Pre par godina napisao sam esej pod nazivom „Kosovo će biti oslobođeno“ u kome sam predložio sledeći misaoni eksperiment:

Zamislite za trenutak da se Carstvo iz nekog razloga srušilo. Nema više NATO-a i verovatno ni EU. Ili je možda malo NATO-a i samo malo EU ostalo, uprkos svemu. Ali što je još važnije, nema baze Bondstil. Šta mislite šta bi se dogodilo?

Dao sam svoj odgovor o tome u šta verujem da bi se dogodilo napolju, o tome kako bi se srpska nacija neizbežno ponovo ujedinila i oslobodila Kosovo. Danas pokušavam da zamislim šta bi se dogodilo u Srbiji pre oslobađanja Kosova.

Unutra, obavezan uslov za ponovno rođenje Srbije je obnova istorijske istine, a to pre svega znači vraćanje istine o kukavičkom pokolju preko 1.500.000 Srba od strane Hrvata, bosanskih Muslimana, Albanaca, Bugara i Mađara od strane neformalne, ali ne manje toksične kombinacije  „pravih“ nacističkih kolaboracionista (Hrvata i bosanskih Muslimana), genocidnoj politici papinstva u takozvanoj “Nezavisnoj Državi Hrvatskoj”, akcijama komunističkih partizana, tipičnim britanskim izdajama, aktivnoj podršci Sovjetskog Saveza i potpunoj ravnodušnosti SAD-a i egocentričnih nacija zapadnih zemalja.

Dok se jedan genocid iz Drugog svetskog rata eksploatiše i propagira, genocid nad srpskim narodom je skriven. Dr Gideon Grajf, najistaknutiji izraelski stručnjak za Aušvic, čija nedavno objavljena knjiga „Jasenovac, Aušvic Balkana“, detaljno govori o ubistvima više od 800.000 Srba u logoru smrti Jasenovac. Prema dr Grajfu, u Jasenovcu, jednom od mnogih vatikanskih logora smrti, u nacističkoj lutkarskoj državi Hrvatskoj postojalo je „57 različitih načina ubijanja žrtava“. „Siguran sam da ih toliko nije bilo u Aušvicu. To je svetski rekord. U istoriji čovečanstva nije postojalo tako nešto “, rekao je, dodavši da ne treba sumnjati u broj (ukupnih) žrtava i podsećajući da je istraga zajedničke hrvatsko-srpske komisije pokazala da je taj broj bio 1,4 miliona.  

Ovo vraćanje istine neizbežno će morati da uključuje i ubistva desetine hiljada srpskih intelektualaca, pravoslavnih sveštenika, četnika i njihovih porodica, po završetku Drugog svetskog rata od strane Titovih komunista.

Nadalje, sve zemlje, javni subjekti i ličnosti koje su upravljale tim zločinima moraće da budu kažnjene. Ne Nirnberškim procesima, već suđenjem u “istorijskom sudu” u kom će istoričari biti advokati koji će braniti i procesuirati, a naš narod porota.

Jednostavno rečeno, ovde ću koristiti metaforu Aleksandra Solženjicina, odnos ruske civilizacije prema boljševičkoj državi i odnos srpske civilizacije prema titoističkoj državi je isti onaj koji se može uočiti između zdravog tela i zloćudnog tumora: da, oni definitivno dele mnogo zajedničkog DNK, ali oni takođe imaju dovoljno razlike da bi potonji bio smrtna pretnja prvom. Dalje, baš kao i sa zloćudnim tumorom, izuzetno je teško potpuno iskoreniti tumor bez uticaja na zdrava tkiva. Solženjicin je dodao da će, prema njegovom mišljenju, ruskom narodu trebati oko dva veka da se potpuno izleči od efekta boljševizma.

Dakle, ne treba raditi ono što su radili komunisti, jednostavno izbrisati našu prošlost i stvoriti drugu. Bilo je sjajnih junaka i izuzetnih ljudi koji su živeli u našoj komunističkoj prošlosti, a i veliki poduhvati su ostvareni na brojnim poljima tokom tih godina. Reč je o vraćanju istorijske istine, nečemu što bi svaki pošten čovek trebalo da podrži, pa čak i da učestvuje. Inače će naši ljudi izgledati kao zatvorenici oslobođeni iz koncentracionog logora, ali koji i dalje nose zatvorsku odeću koju su im dali (sada već bivši) mučitelji .

Istina je da je Rusija od 2000. godine uspela da ostvari zaista neverovatan preporod, posebno u svetlu pravog rata anglocionista protiv Rusa (čak iako je ovaj rat trenutno oko 80 odsto informativni, 15 odsto ekonomski i samo pet odsto kinetički). Srbija je u mnogo lošijoj situaciji, na neki način gotovo lošoj kao Rusija devedesetih. Uveren sam da će se „srpski Putin“ pojaviti, očigledno „niotkuda“ i da će se srpski narod okupiti oko njega, onako kao što su se Rusi okupili oko Putina. 

Konačno, kada dođe vreme da se srpska nacija digne i oslobodi, siguran sam da će nedavni primeri Rusa, koji se bore za Srbiju u Bosni i Srba koji se bore za Rusiju na Donbasu, nadahnuti ne samo dobrovoljce, već i onoga ko bude sedeo u Kremlju.

Webtribune.rs

Drazha Mikhailovich: the man upon which the future Serbia will be rebuilt!

Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Loading…

0

Comments

0 comments