in

Tirana i Priština nadomak šesnaesterca Srbije

Gent Cekaj i Bedžet Pacoli bi da uđu u naš kazneni prostor i da nam kao jedinu soluciju ostave pravljenje prekršaja za jedanaesterac.

Sporazum između Tirane i Prištine o „ujedinjavanju i koordinisanju spoljnih politika“, a koji uključuje i „zajedničke ambasade“ – verovatno je najznačajniji dokument koji su potpisali u bilateralnom formatu poslednjih deset godina. A potpisali su ih onoliko. Za Srbiju je to velika pretnja, istovremeno i svojevrsna prekretnica. Zašto? Da krenemo od ilustrativnog primera iz fudbala.

Stariji navijači sa istočne tribine stadiona JNA sumnjičavo su vrteli glavom kada je doveden Bajro Župić. Nešto kasnije, postao je miljenik svih partizanovaca, to je i do danas ostao, ali početak nije obećavao. Navijači misliše da takvih, koji jednim klizećim isteraju protivničkog centarfora u reklame, možemo pronaći kada god i gde god. Nama treba novi Velibor Vasović, centarhalf poput Faruka Hadžibegića. Ispostavilo se, vrlo brzo, da je Nenad Bjeković tačno znao šta radi. Imao je viziju, igrače je uklapao u sistem. Zato je i osvojio dve šampionske titule.

Odbrana počinje na protivničkoj polovini terena, presingom na njihovu zadnju liniju; ako to ne uspe, onda se prekida igra na centru, sitnim faulovima, nekad i provokacijama. Tek onda na red dolazi Bajro Župić. Primanje gola se ne može sprečiti obaranjem Piksija u šesnaestercu. Em Piksi ne može promašiti penal, em se rizikuje dobijanje crvenog kartona. Bajro je neumorno trčao, „kipovao“ pored aut-linije, daleko od svog gola, u njegovoj igri je bilo i te kako smisla. Rezultat svega: u te dve šampionske sezone, od 1985. do 1987. godine, Partizan je prosečno primao 0,85 golova po meču.

ODBRANA U DVORIŠTU PROTIVNIKA

Ovakva logika se može primeniti i u svakodnevici. U politici pogotovo. Odbrana interesa mora počinjati u dvorištu protivnika. Nikako se ne sme dozvoljavati prebacivanje težišta na sopstvenu polovinu. Tada svaki potencijalni ishod postaje skuplji, a žrtva veća. Zbog toga se mora čuvati do kraja „svaka karta u rukama“, argumentima podupirati svaki instrument, pravni ili politički, za koji se može uhvatiti. Ništa se ne može bagatelisati. Luksuz je odricati se bilo koga.

U funkciji osiguravanja nacionalne bezbednosti, kao preduslova ostvarivanja nacionalnih interesa, mora se koristiti sve što je na raspolaganju, svakome pronaći odgovarajuće mesto. Naravno, ako postoji vizija i ako je organizovan institucionalni sistem.

Ovakvom logikom možemo i analizirati aktuelni trenutak u srpsko-albanskim odnosima. Poslednje događaje pogotovo. Srbija je napustila stanovište da interese treba braniti u dvorištu protivnika. Nedorečenim i dvosmislenim Briselskim sporazumom povučene su institucije sa teritorije Pokrajine. Posle toga više nije bilo moguće vršiti presing na „zadnju liniju“ Prištine. Faulovi na sredini terena dugo su bili zaboravljeni kao taktički manevar, pa je sa naše strane potpisano ekspresno isporučeno Prištini, dok oni jedinu svoju obavezu, vezanu za Zajednicu srpskih opština nisu ispunili. Kada smo se setili da počnemo sa prekidanjem igre protivnika na centru, već je bilo kasno, lopta je već prebačena na našu polovinu.

DRUGO POLUVREME

I tu dolazimo do sporazuma o „ujedinjavanju i koordinisanju spoljnih politika“ Tirane i Prištine. Sada već ukotvljeni ispred našeg šesnaesterca, Gent Cekaj i Bedžet Pacoli povukli su odlučan potez, koji bi trebalo da im posluži za pritisak na „zadnju liniju“ Beograda. Nije poznato ko ih je savetovao, ko iza ovog stoji, ali posmatrano iz ugla „albanskih navijača“, potez je maestralan.

Pregovori između Beograda i Prištine su mrtvi, očekuje nas drugo poluvreme. Do tada, Albanija i takozvana „republika Kosovo“ realizovaće ideju o stvaranju zajedničkih diplomatskih misija, razmeni osoblja i iskustava i usklađivanju spoljnopolitičkih ciljeva. U prevodu, nastupaće jedinstveno, i u političkom, i u operativnom smislu.

Sa ove prve, političke strane, problem je što takav korak predstavlja vrlo konkretan pomak ka ostvarivanju „velikoalbanskog projekta“. Više se ne radi o saopštenjima za javnost, verbalnim provokacijama i dnevnopolitičkim nadgornjavanjima, već o institucionalizovanju opasne ideje. Zbog toga je posle sastanka u Tirani vrlo oštro reagovalo rusko Ministarstvo inostranih dela, upozoravajući na dalekosežne posledice ovakvog pristupa.

PROBLEMI NA TERENU

Sa druge, operativne strane, problem se javlja zbog primene sporazuma u praksi. Sada će „kosovske diplomate“ moći da budu akreditovane u diplomatsko-konzularnim misijama Albanije, samim tim, delovaće bez problema i u državama u kojima vlada iz Prištine nije otvorila svoje „ambasade“. Diplomatska mreža Prištine je ipak skromna, zajedno sa albanskom postaje značajno šira.

U praksi, to će sasvim sigurno značiti i u nekim državama koje ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost. Modaliteti za to se mogu pronaći, pošto i jedan broj zemalja koje nisu uspostavile diplomatske odnose sa takozvanom „republikom Kosovo“ ipak priznaje „realnost postojanja njihovih dokumenata“, pa je samim tim otvoren prostor za rad „konzularaca“. Dakle, vrlo brzo se možemo sresti sa situacijom da „generalni konzul republike Kosovo“ radi u ambasadi Albanije na teritoriji Slovačke, Rumunije ili Ukrajine, na primer. To otvara hiljadu i jedno pitanje u našem odnosu ne samo prema zemljama koje su priznale takozvanu „republiku Kosovo“, već i prema prijateljima, koji će pod pritiskom SAD i EU pristajati na ovakva rešenja.

ODNOS PREMA TIRANI

Ali, što je još važnije, otvara i pitanje našeg odnosa prema Albaniji. Ovo je pokazatelj da bilateralni odnosi sa Tiranom nisu normalni, čak su daleko od toga. Sa političke strane, usaglašavanje spoljnopolitičkog delovanja ima i svoju bezbednosnu, ekonomsku, kulturnu dimenziju.

Albanija je i do sada koristila diplomatske resurse da pomogne sunarodnicima iz Prištine, to je opštepoznata stvar, ali se to najčešće odigravalo mimo zvaničnih, oficijelnih procedura. Sada je formalizovano, to postaje obaveza Ministarstva spoljnih poslova. Između ostalog, u opisu poslova albanskih diplomata biće ne samo lobiranje za podršku formiranja „vojske Kosova“, već i vođenje pregovora o kupovini naoružanja i opremanju tih jedinica, svuda gde „republika Kosovo“ nema svoje izaslanike. Takođe, ovim dokumentom se otvara i prostor da Albanija zastupa „republiku Kosovo“ u svim državama koje neće pristati da prime čak ni „prištinske konzularce“. U Rusiji, Kini ili Španiji, na primer.

Na veb-stranici Ministarstva spoljnih poslova Albanije navedeno je da „ovim sporazumom Albanija, politički gledano, preuzima konkretne obaveze da izlaže, brani i potvrđuje političke stavove republike Kosovo u svim prilikama, u kojima prisustvo ovog drugog nije moguće iz objektivnih razloga“. Koliko će u tome Albanci uspeti, to je druga stvar, zavisi i od njihove posvećenosti i od odnosa zemlje-domaćina. Poenta je da to sada mogu raditi, sasvim legalno, bez ikakve zadrške i osvrtanja na stav Srbije.

PRILAZE JEDANAESTERCU

Da se vratimo na primer iz fudbala. Zbog toga što smo odustali od presinga, kasno se setili da pravimo faulove na sredini terena, sada smo umesto problematičnih odnosa sa Prištinom došli u situaciju da se dramatično problematizuju i naši odnosi sa Tiranom. Ako ćemo realno, ti odnosi nikada nisu bili sjajni, ali isto tako, poslednjih godina su učinjeni neki pomaci, nešto se iz Beograda u njih investiralo. Sada je sve dovedeno u pitanje!

Cilj Cekaja i Pacolija je lako uočljiv: oni bi da uđu u naš kazneni prostor i da nam kao jedinu soluciju ostave pravljenje prekršaja za jedanaesterac. Kada usledi serija provokacija i neprihvatljivih mera, drugog izlaza i neće biti, nego da se prekinu diplomatski odnosi sa Tiranom ili makar spuste na niži nivo. A potom, može se pretpostaviti dalji razvoj događaja: pritisak SAD na Beograd, kontramere EU prema Srbiji, izopštavanje iz niza kontinentalnih inicijativa… Ukratko, pokušaj geopolitičke izolacije.

ODLUČAN POTEZ

Zbog loše taktike i nepostojanja jasnog cilja, bagatelizacije Rezolucije 1244 i relativizovanja odredbi Preambule Ustava, sada nam faulovi na sredini terena neće biti dovoljni. Povlačenje priznanja „republike Kosovo“ od strane trinaest država jeste značajno, jednako kao i sprečavanje njihovog učlanjenja u niz međunarodnih organizacija, ali nam sada na srednji rok ne završava posao. To su sada sitni faulovi ispred našeg šesnaesterca kojima se hvata predah, pomalo kupuje vreme, ali ništa više od toga.

U bliskoj budućnosti trebaće nam odlučan potez, jak start. Recimo, obznanjivanje neuspeha pregovora u ovom formatu i zahtev da se oni vrate pod okrilje Saveta bezbednosti. Uz tvrdo insistiranje na primeni Rezolucije 1244 i niz pratećih aktivnosti kojima se opisuju tekući procesi na Kosovu i Metohiji.

Obrazloženja da je to nemoguće, da nam to neće dozvoliti, da će se tome protiviti SAD i EU, da će biti pritisaka, zapravo su samo strahovi od dobijanja žutog kartona. Pomalo i nelagode političara da to čine, jer u politici bi svako da bude Piksi, ili Vasović, Hadžibegić. I u fudbalu i u politici postoje trenuci kada je opravdano dobiti žuti karton. I u fudbalu i u politici postoje utakmice koje ne rešava Piksi, već baš Bajro. U suprotnom, rizikujemo i penal i crveni karton.

U formatu koji su nam nametnuli SAD i EU stvari oko Kosova se neće smirivati, već dijametralno suprotno – još će se više usložnjavati. Sa planom da kulminiraju jednog dana kada i Srbija prizna lažnu državu, na način kako se to odigrava u Crnoj Gori posle osamostaljivanja.

Sporazum između Tirane i Prištine o „ujedinjavanju i koordinisanju spoljnih politika“ predstavlja prekretnicu za Beograd. Ako to ne bude shvaćeno na vreme, svaki potencijalni ishod u budućnosti postajaće za nas skuplji, a svaka žrtva veća.

Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Loading…

0

Comments

0 comments

(VIDEO) Po Filipovom begu i diskvalifikaciji! Dalila želi da napusti šou, postavila ultimatum!

Nindže zabranjene u NBA! – MaxBet Sport